Samovažnost ili prerušeno samosažaljenje

Karlos je počeo da objašnjava kako se samovažnost hrani
istom vrstom energije koja nam omogućava da sanjamo.
Prema tome, njeno uklanjanje je osnovni uslov nagualizma,
zato što se tada oslobađa višak energije koji možemo
koristiti; takođe i zato što bez te predostrožnosti put ratnika
može da nas odvede u zastranjivanje.
“To je ono što se dešava mnogim učenicima. Dobro
započnu, čuvajući energiju i razvijajući svoj potencijal. Ali ne
shvataju da kako povećavaju moć, oni takođe hrane i parazita
koji se nalazi unutar njih. Ako smo krenuli da se prepuštamo
pritiscima ega, preporučljivo je da to činimo kao obični ljudi,
zato što je čarobnjak koji sebe smatra važnim najbednija
stvar koja postoji.”
“Imajte na umu da je samovažnost podmukla; ona može
biti prikrivena iza fasade skoro savršene poniznosti zato što
se njoj ne žuri. Nakon celog života truda, njoj je potrebna
samo minimalna nepažnja, sitna greška – i, evo je opet, kao
virus koji je sazrevao u tišini, ili poput onih žaba koje
godinama čekaju ispod pustinjskog peska i sa prvim kapima
kiše se bude iz svoje uspavanosti i razmnožavaju se.”
“Imajući u vidu njenu prirodu, dužnost dobročinitelja je
da napada učenikovu samovažnost dok ne eksplodira. On ne
može da oseća sažaljenje. Ratnik mora naučiti da bude
poslušan dok se sprema za težak put koji je pred njim inače
neće imati ni najmanje šanse kada se suoči sa udarima
nepoznatog.”
“Don Huan je do okrutnosti ‘šibao’ svoje učenike.
Preporučio je dvadeset‐četvoročasovnu budnost kako bi
kontrolisali čudovište ega. Naravno, nismo obraćali pažnju na
njega! Izuzev Elihija, najnaprednijeg od učenika, mi ostali smo
se na najsramotniji način prepustili svojim sklonostima. U
slučaju La Gorde, to je bilo kobno.”
Ispričao nam je priču Mariji Eleni, naprednoj učenici don
Huana, koja je stekla veliku moć kao ratnica ali nije znala kako
da kontroliše svoje loše navike.
“Mislila je da ih kontroliše, ali nije bilo tako. Vrlo sebična
briga, lična privrženost koja je preostala u njoj je da je
očekivala počasti od grupe ratnika i to ju je dokrajčilo.“
“La Gorda je bila ljuta na mene zato što me je procenila
kao nesposobnog da vodim učenike u slobodu i nikada me
nije prihvatila kao novog naguala. Kada je nestala snaga don
Huanovog vođstva, ona je počela da mi prebacuje zbog moje
nepodobnosti, bolje rečeno, moje energetske anomalije,
gubeći iz vida da je to, takođe, komanda duha. Odmah posle
toga, udružila se sa Henarosima i Sestricama i počela da se
ponaša kao vođa društva. Ali ono što ju je najviše ljutilo, bio
je uspeh mojih knjiga.“
“Jednog dana, u nastupu egomanije, okupila nas je sve
zajedno, stala pred nas i zaurlala: ‘Gomila budala! Ja
odlazim!’ “
“Ona je znala praksu unutrašnjeg ognja, to jest kako da
pokrene skupnu tačku u svet naguala i tamo se sretne sa don
Huanom i don Henarom. Ali, tog jutra je bila veoma uzrujana.
Neki od učenika su pokušali da je smire i to ju je razbesnelo
još više. Nisam mogao ništa da učinim; situacija je blokirala
moju moć.“
„Posle ovog brutalnog napora, koji je bio sve samo ne
besprekoran, dobila je napad i srušila se mrtva. Ono što ju je
ubilo bila je njena egomanija.”
Kao pouku ove čudne priče, Karlos je dodao da ratnik nikad
sebi ne dozvoljava da dostigne tu tačku ludila, zato što je
umreti od napada ega najgluplji način da se umre.
“Samovažnost je smrtonosna, ona zaustavlja slobodan
protok energije i to je fatalno. Ona je odgovorna za naš kraj
kao pojedinaca, i jednog dana će nas dokrajčiti i kao vrstu.
Kada ratnik nauči kako da je odgurne u stranu, njegov duh se
oduševljeno otvori, kao divlja životinja koja je oslobođena iz
kaveza i puštena na slobodu.”
“Protiv samovažnosti se možemo boriti na razne načine,
ali prvo je neophodno da shvatimo da je tu. Ako imate manu i
prepoznate je, već ste obavili pola posla!”
“Dakle, pre svega, shvatite to. Uzmite tablu i napišite na
njoj: ‘Samovažnost ubija’, i okačite je na najuočljivijem mestu
u kući. Čitajte tu frazu svakodnevno, pokušajte da je se setite
dok radite, meditirajte o njoj. Možda će doći trenutak u kome
će njeno značenje prodreti u vašu unutrašnjost i vi će te
odlučiti da preduzmete nešto. Samostalno doći do toga je
velika pomoć, zato što borba protiv ega stvara svoj sopstveni
podsticaj.“
“Samovažnost se obično hrani našim osećanjima, krećući
se od želje da budemo pored ljudi i da budemo prihvaćeni od
njih, pa sve do nadmenosti i podsmevanja. Ali, njena omiljena
oblast delovanja je sažaljenje prema samom sebi i prema
onima koji nas okružuju. Da bi smo se prikradali (tragali)
tome, pre svega moramo da raščlanimo naša osećanja na
manje delove i otkrijemo izvore iz kojih se napajaju.”
“Osećanja se retko ispoljavaju u čistom obliku. Ona se
prerušavaju. Kako bi smo ih ulovili kao zečeve, mi moramo da
postupamo veoma nežno i taktički zato što su ona brza i mi
ne možemo da ih prosuđujemo.”
“Započinjemo sa najočiglednijim stvarima kao što su:
‘Koliko ozbiljno doživljavam sebe? Koliko sam vezan? Čemu
posvećujem svoje vreme? Ovo su stvari koje možemo
započeti kako bi se promenili, skupljajući dovoljno energije da
oslobodimo mali deo pažnje koja će nam omogućiti da
uđemo dublje u praksu.”
“Na primer, umesto što provodimo sate gledajući
televiziju, odlazeći u kupovinu ili razgovarajući sa prijateljima
o glupostima, mogli bi smo da posvetimo mali deo vremena
izvođenju fizičkih vežbi, rekapitulaciji svoje prošlosti, ili da
odemo sami u park, izujemo cipele i hodamo bosi po travi.
Izgleda jednostavno, ali sa ovim postupcima naš čulni opseg
će se promeniti. Povratićemo nešto što je uvek bilo tu, što
smo odbacili.”
“Počevši od tih malih promena, moći ćemo da ispitamo
elemente koji su mnogo teži za otkrivanje, gde se naša
uobraženost otkriva kao ludilo. Na primer, kakva su moja
verovanja? Da li smatram sebe besmrtnim? Da li sam ja
poseban? Da li ja zaslužujem pažnju? Ovakva vrsta ispitivanja
zalazi u polje verovanja – samu suštinu naših osećanja ‐ tako
da se njih treba poduhvatiti kroz unutrašnju tišinu a onda
učiniti vrlo vatreno delo iskrenosti. U suprotnom, um će
povući na svoju stranu i upotrebiće sve vrste opravdanja.”
Karlos je dodao da te vežbe treba izvoditi sa osećajem
uzbune, zato što se tu zaista radi o preživljavanju moćnog
napada.
“Shvatite da je samovažnost neumoljivi otrov. Mi
nemamo vremena; hitnost je ono što nam treba. Sad ili
nikada!”
“Kada ste rasčlanili svoja osećanja, treba da naučite kako
da preusmerite svoje napore izvan ljudskih briga, na mesto
bez sažaljenja. Za vidovnjake, to mesto se nalazi u oblasti
naše svetlosti, svaki delić je funkcionalan kao polje
razboritosti. Mi možemo da naučimo kako da procenimo svet
sa izdvojene tačke gledišta, kao što smo, kada smo bili deca,
naučili da ga prosuđujemo sa tačke gledišta razuma. Jedina
razlika je da je izdvojenost kao žižna tačka mnogo bliža
temperamentu ratnika.“
“Bez ove predostrožnosti, emocionalno komešanje
pobuđeno vežbama prikradanja (traganja) našoj
samovažnosti, može biti tako bolno da nas može odvesti u
samoubistvo ili ludilo. Dok učenik uči kako da posmatra svet
sa pozicije gde nema žaljenja, opažajući da se iza svih situacija
nalazi energetska veza koja pokazuje kako postoji jedan
bezlični univerzum, on prestaje da bude samo nerazmrsivi
čvor osećanja i postaje fluidno biće.“
“Problem sa sažaljenjem je da nas ono prisiljava da
posmatramo svet kroz samopopuštanje. Ratnik bez sažaljenja
je osoba koja je postavila svoju volju u sred ravnodušnosti i
ne daje sebi ozbiljnost govoreći ‘jadan ja’. On je individua
koja ne oseća nikakvo žaljenje prema svojim slabostima i koja
je naučila da se smeje samoj sebi.”
“Način da shvatimo samovažnost je da je razumemo kao
projekciju vlastitih slabosti koje se izražavaju kroz odnose sa
drugim ljudima. To je nalik krikovima i postupcima u slučaju
opasnosti kojima pribegavaju neke male životinje kako bi
sakrile činjenicu da u stvari nemaju nikakvu odbranu. Mi smo
važni zato što smo uplašeni i što je veći strah to je veći ego.”
“Međutim, na sreću ratnika, samovažnost poseduje slabu
tačku: ona zavisi od prihvatanja koje je održava. Ona je poput
zmaja kome je potrebno strujanje vazduha da bi se podigao i
ostao visoko; u suprotnom, on će pasti i slomiti se. Ako ne
poklanjamo bilo kakvu važnost važnosti, ona je gotova.“
“Znajući ovo, učenik prepravlja svoje odnose. On uči kako
da izbegne one koji utvrđuju njegovu važnost a traži one
kojima nije stalo do bilo čega ljudskog. On traži kritike a ne
laskanja. Čineći ovo često, on počinje novi život, briše svoju
prošlost, menja svoje ime, istražujući nove ličnosti i poništava
gušeću istrajnost svog ega. On stavlja sebe u situacije u
kojima je njegovo istinsko ja prisiljeno da preuzme kontrolu.
Moćni lovac nema samosažaljenja; on ne traži odobravanje u
bilo čijim očima.“

Armando Torres - Susreti sa Nagualom

Smatra se da tacku percepcije ili skupnu tacku, fiksiramo sa neprestanim bavljenjem i brigama o sebi.
Kako se mozemo osloboditi brige prema sebi? Jedan od nacina ....
Sitnim Tiranima... koje, mozemo da iskoristimo za istrazivanje i sagledavanje licne vaznosti.
Sitni mucitelj (ljudi koji nas izvode iz takta, nerviraju...dovde do ludila) izvlace nas na povrsnu i vidimo gde smo identifikovani.
To su obicno sefovi na poslu.. jedan "prijatelj"..ili neko sa kim zivimo.
Stanje koje je izazvano sitnim muciteljem je stanje samosazaljenja.
Cilj je da se dovedemo u stanje gde nema samosazaljenja.
Pokretnuti skupnu tacku na mesto gde nema samosazaljenja. Skupna tacka odredjuje nasu percepciju.
Cim se sakupi dovoljno energije, skupna tacka se sama pomera na mesto gde nema zaljenja.

Kompenzacija za nezrelost zove se, dakle – samovažnost. Emocionalno nezrela osoba nije dobila dovoljno ljubavi u osjetljivim fazama razvoja i zato ima potrebu nadoknaditi takav nedostatak identificirajući se s arhetipom, odnosno davanjem pretjerane važnosti nekom aspektu svoje osobnosti, svojeg života ili nekoj „značajnoj“ osobi. Emocionalno nezrela osoba ne može podnijeti osjećaj nevoljenosti ili onoga što interpretira kao nevoljenost i nastojat će takvu frustraciju kompenzirati na bilo koji način. Ukoliko se domogne samosvijesti ili je dopadne neka važna pozicija, ona se pretvara u moćnika koji će sasvim sigurno zloupotrijebiti vlastitu moć u svrhu kompenzacije nevoljenosti, odnosno emotivne povrijeđenosti u osjetljivim fazama razvoja. Zato se osoba opterećena samovažnošću često duri, ne podnosi odbacivanje i nije u stanju prihvatiti kritiku. S druge strane, samovažna osoba može otići u drugu krajnost i postati pretjerano osjetljiva, „jadna žrtva“. Evo liste još nekih od karakteristika samovažnosti koje nisu uvijek prepoznate kao takve:

- stalna kuknjava i žaljenje,
- linija manjeg otpora,
- lijenost,
- neodgovornost,
- pretjerano suosjećanje,
- sklonost patetici,
- neki oblik zatvorenosti – emocionalna (seksualna), mentalna, duhovna,
- dogmatičnost,
- elitizam,
- perfekcionizam,
- robovanje lošim navikama,
- odugovlačenje (kašnjenje),
- nepoštivanje esencijalnih pravila ponašanja,
- pretjerana ležernost, nonšalancija,
- otvoreno ili suptilno vrijeđanje drugih (bahatost),
- taština,
- servilnost („uvlačenje u dupe“),
- posuđivanje, prosjačenje, „žicanje“,
- doživljavanje vlastitih problema kao najvećih i najtežih,
- dekoncentriranost, pospanost,
- prijezir prema sebi ili nekoj društvenoj/rasnoj/nacionalnoj grupi,
- nesposobnost sudjelovanja u grupnim aktivnostima, timskom radu,
- identifikacija sa žrtvom, gubitnikom, djetetom,
- članstvo u kultovima, obožavanje gurua,
- „moj put je jedini pravi/najbolji“, „moj učitelj je jedini pravi/najbolji“,
- nemogućnost pronalaska adekvatnog partnera,
- nemogućnost pronalaska adekvatnog posla,
- nemogućnost kontroliranja vlastitih emocija i emocionalnih reakcija,
- inzistiranje na „finoći“ i „bontonu“,
- bavljenje apstrakcijama, nepraktično filozofiranje, i tako dalje.

Više ovdje:
Tomislav Budak - samovažnost



Svi koji se aktivno bave traganjem za prerušenom samovažnošću, mogli bi ove informacije naći korisnim.
Sretno traganje!

infinity je napisao/la:

- neodgovornost,
- perfekcionizam,

Ja sam tu nasao jos dvije koje takodjer moram iskorjeniti.
Sa ovim ostalima sam na Vi.