Smrt kao savjetnik

Posavetovao nas je:
“Ako želite da upoznate sebe, budite svesni svoje
sopstvene smrti. Ona se ne može otuđiti; to je jedina stvar
koju zaista posedujete.”
"Sve ostalo može omanuti, ali ne i smrt, možete to uzeti
kao činjenicu. Naučite kako da je iskoristite da bi ste proizveli
stvarne efekte u vašim životima.”
“Takođe, prestanite da verujete u bajke. Nikome niste
potrebni tamo negde, van ovog sveta. Niko od nas nije toliko
važan da bi to opravdalo izmišljanje nečega tako fantastičnog
kao što je nemoralnost. Skromni čarobnjak zna da je njegova
sudbina ista kao i sudbina bilo kog drugog živog bića na
zemlji. Zato, umesto da gaji lažne nade, on konkretno i sa
velikim naporom radi na tome da pobegne izvan ljudskih
okolnosti i dostigne jedini izlaz koji imamo: rušenje naših
opažajnih (perceptualnih) barijera.”
“Dok slušate mudrost smrti, učinite sebe odgovornim za
svoje živote, za sve svoje akcije. Istražite sebe, prepoznajte
sebe i živite žestoko kao što čarobnjaci žive. Žestina je jedina
stvar koja nas može spasiti od dosade.”
“Kada se jednom uskladite sa smrću, postaćete sposobni
da preduzmete sledeći korak: smanjivanje vašeg prtljaga na
minimum. Ovaj svet je zatvor i mi ga moramo napustiti kao
begunci; ne možemo poneti ništa sa sobom. Ljudska bića su
po svojoj prirodi putnici. Leteti i otkrivati nove horizonte je
naša sudbina. Da li nosite svoj krevet ili sto za obedovanje na
putovanje? Saberite svoj život!”
Prokomentarisao je kako je čovečanstvo u naše vreme
steklo čudnu naviku koja je tipična za mentalno stanje u
kome živimo. Kada putujemo, mi pokupujemo sve vrste
beskorisnih stvari u drugim zemljama, predmeta, koje sigurno
ne bi nikad kupili u svojoj zemlji. Kada se vratimo kući,
odložimo ih u ugao i zaboravimo na njihovo postojanje – sve
dok ih jednog dana slučajno ne primetimo i bacimo u đubre.
“Mi se tako ponašamo i na putovanju koje je naš život. Mi
smo poput magaraca koji nose samar beskorisnih stvari,
ničeg vrednog tu nema. Na kraju, kada nas napadne starost,
sve što smo uradili služi jedino tome da beskrajno
ponavljamo neke fraze kao pokvarena ploča.”
“Čarobnjak pita sebe: Koji je smisao svega toga? Zašto bih
ulagao svoje snage u nešto što mi uopšte ne koristi?
Čarobnjak ima sastanak sa nepoznatim, on ne može da veže
svoju energiju za besmislice. Dok hodate zemljom, skupljajte
sa nje nešto što ima stvarnu vrednost, inače neće valjati.”
“Sila koja nama vlada poklanja nam izbor. Možemo
provesti život posvećeni našim poznatim navikama ili se
ohrabriti da upoznamo druge svetove. Jedina stvar koja nam
može dati neophodni podsticaj je svest o smrti.”
“Obična osoba provede ceo život nikad ne prestajući sa
samoposmatranjem zato što misli da se smrt nalazi na kraju
života; na kraju krajeva, uvek imamo vremena za nju! Ali,
ratnik otkriva da to nije istina. Smrt živi pored nas, na
rastojanju ispružene ruke, stalno budna, posmatrajući nas
spremna da skoči na najmanju provokaciju. Ratnik pretvara
svoj životinjski strah od umiranja u priliku za veselje, zato što
on zna da je ta situacija sve što poseduje.
Razmišljajući kao ratnici, svi smo mi na putu da umremo!”
Jedan od prisutnih je upitao:
“Karlose, u jednom drugom predavanju rekao si nam da
imati duh ratnika znači posmatrati smrt kao povlasticu. Šta to
znači?”
Odgovorio je: “To znači ostaviti iza sebe naše mentalne
običaje.”
“Mi smo toliko naviknuti na suživot da čak i suočeni licem
u lice sa smrću, nastavljamo da razmišljamo po pravilima
grupe. Religije nam ne govore o kontaktu pojedinca sa
apsolutnim već o stadima ovaca i koza koje idu u raj ili u
pakao u zavisnosti koliko imaju sreće. Čak i ako smo ateisti i
ne verujemo da postoji nešto posle smrti, to “nešto posle
smrti” je sveobuhvatno, mi verujemo da to važi za svakoga.↑
Mi ne možemo zamisliti ideju da moć besprekornog života
može promeniti stvari.”
“Iz ugla takvog neznanja, normalno je što svaki običan
čovek oseća paniku u vezi svog kraja i što pokušava da se
nagodi sa smrću pomoću molitvi i medicine ili pokušava da
sebe zbuni bukom sveta.” ↓
“Ljudska bića imaju egocentričnu i krajnje uprošćenu
predstavu o univerzumu. Mi nikada ne prestajemo da
razmatratamo našu sudbinu kao prolaznih bića. Ipak, naša
opsednutost budućnošću nas odaje.”
“Nema razlike u tome da li su naša verovanja iskrena ili su
cinička, zato što duboko u sebi, svi mi znamo šta će se desiti.
Zato svi mi ostavljamo znake iza sebe. Gradimo piramide,
nebodere, pravimo decu, pišemo knjige ili bar urezujemo
svoje inicijale u koru drveta. To je nasleđeni strah, tiho znanje
o smrti koje se nalazi iza tih podsvesnih impulsa.”
“Ali postoji jedna grupa ljudskih bića koja je sposobna da
se suoči sa tim strahom. Suprotno od običnih ljudi, čarobnjaci
žudno tragaju za svakom situacijom koja će ih odvesti izvan
socijalnih tumačenja. Ima li bolje prilike za to od njihovog
sopstvenog umiranja! Zahvaljujući njihovim čestim izletima u
nepoznato, oni znaju da smrt nije prirodna; ona je magična.
Prirodne stvari podležu pravilima ali smrt ne. Smrt je uvek
lična stvar i jedino iz tog razloga ona je delo moći.”
“Smrt je prolaz u beskonačnost. Vrata sačinjena po tačnoj
meri svakog od nas, kroz koja ćemo proći jednog dana,
vraćajući se našem izvoru. Naš nedostatak razumevanja nas
nagoni da je vidimo kao običnog razoritelja. Ali ne, nema
ničeg običnog u vezi nje; sve u vezi nje je neobično. Upravo
njeno prisustvo daje snagu životu i usredsređenost čulima.”
“Naše postojanje je sačinjeno od navika. Već na rođenju,
mi smo programirani kao vrsta, i naši roditelji su zaduženi da
ograniče taj program dok nas vode ka onome što društvo
očekuje od nas. Ali, niko ne može da umre po navici zato što
je smrt magična. Smrt ti daje do znanja da je ona tvoj
nerazdvojni savetnik i govori ti: ‘Budi besprekoran; tvoj jedini
izbor je da budeš besprekoran’.”
Devojka koja je prisustvovala predavanju je bila vrlo
pogođena ovim rečima i odgovorila je kako je opsesivno
prisustvo smrti u njegovom učenju detalj koji naginje
mračnjaštvu. Ona bi volela da se značaj pridaje optimističkim
stvarima, više usmerenim na život i njegovo poboljšanje.
Karlos se nasmejao i odgovorio: “O draga! Tvoje reči
pokazuju nedostatak životnog iskustva. Čarobnjaci nisu
mračni, oni ne čeznu za krajem. Ali, oni znaju da je imati cilj
za koji se isplati umreti, ono što daje vrednost životu.”
“Budućnost je nepredvidljiva i neizbežna. Jednog dana, više
nećete biti ovde, umrećete. Da li znate da je drvo za vaš
mrtvački sanduk verovatno već posečeno?”
“Za ratnika kao i za običnog čoveka, nužnost življenja je
podjednaka, zato što i jedan i drugi znaju da će doći vreme
kada će učiniti poslednji korak. Zbog tog razloga moramo biti
pažljivi u odnosu na smrt, ona može da nas zaskoči iza svakog
ugla. Poznavao sam momka koji se popeo na most i sa njega
mokrio na električni voz koji je prolazio. Mokraća je dodirnula
visokonaponske vodove koji su mu prosledili strujni udar koji
ga je spalio i načinio od njega hrpicu pepela.”
“Smrt nije igra, ona je stvarnost! Bez smrti ne bi bilo
nikakve moći u onome što čarobnjaci čine. Ona je uključena u
vašu ličnost, hteli to vi ili ne. Možete biti toliko podsmešljivi
da odbacite ostale delove ovog učenja, ali ne možete se šaliti
sa svojim krajem zato što je on iznad vaše moći odlučivanja i
zato što je neumoljiv.“
“Kočije sudbine će pokupiti svakog od nas, bez razlike. Ali,
postoje dve vrste putnika; ratnici koji mogu da žive sa svojom
celokupnošću zato što su fino uskladili svaki detalj svojih
života i obični ljudi sa dosadnim životima, lišenim
kreativnosti, čija je jedina uteha u ponavljanju svojih
ustaljenih obrazaca ponašanja, dok ne stignu do kraja; ljudi
čiji je kraj nebitan, bilo da se dogodi danas ili za trideset
godina. Svi smo tamo, čekamo na ulaz u večnost, ali nisu svi
svesni toga. Svest o smrti je velika umetnost.”
“Kada je ratnik dokrajčio svoje navike, kada više nije
zabrinut da li ima društvo ili je sam, zato što je čuo nemi
šapat duha, onda se može reći da je zaista umro. Došavši do
te tačke, čak i najprostije stvari u životu za njega postaju
izvanredne.”
“Zbog toga, čarobnjak uči kako da ponovo živi. On
doživljava svaki trenutak kao da je poslednji. On ne troši
snagu na osećanje nezadovoljstva niti razbacuje svoju
energiju. On ne čeka da postane star kako bi proučio tajne
sveta. On je neobuzdan, on istražuje i saznaje, i čudi se.”
“Ako želite da napravite mesta za nepoznato, morate biti
svesni svog ličnog umiranja. Prihvatite svoju sudbinu kao
neizbežnu činjenicu. Pročistite taj osećaj, postanite odgovorni
za neverovatnu slučajnost što ste živi. Ne molite u prisustvu
smrti; ona ne odgovara na molbe onih koji žele da je
umilostive. Prizivajte je, osvestite se da ste došli na ovaj svet
kako bi ste je upoznali. Izazivajte je, čak iako znate da šta god
uradili nemate ni najmanje šanse da je pobedite. Ona je
ljubazna prema ratniku a nemilosrdna prema običnom
čoveku.”
Posle ovog predavanja, Karlos nam je dao vežbe.
“Napravite popis onih koje volite i svakoga ko se brine o
vama. Kada ste ih rasporedili prema nivou osećanja koje
gajite prema svakom od njih, onda ih, jednog po jednog,
pošaljite u smrt.”
Žagor zaprepašćenja je prostrujao među slušaocima.
Čineći kretnje kojima je iskazivao ozbiljnost, Kastaneda je
dodao: “Ne plašite se! Nema ničega strašnog u vezi smrti.
Ono što je strašno je naša nesposobnost da se promišljeno
suočimo sa njom.”
“Trebalo bi da radite ovu vežbu u ponoć kada je
učvršćenost vaše skupne tačke oslabljena i kad smo skloni da
verujemo u duhove. To je veoma jednostavno; prizovite vaše
drage osobe preko njihovog neizbežnog kraja. Ne mislite o
tome kako će i gde umreti. Jednostavno, postanite svesni da
jednog dana oni više neće biti tu. Jedan po jedan, oni će otići,
Bog zna po kom redosledu i uzaludno je sve što činite da bi
ste to sprečili.”
“Kada ih prizivate na ovaj način, vi ih nećete povrediti;
suprotno od toga! Videćete ih u pravom svetlu. Suština smrti
je zaprepašćujuća, ona obnavlja istinske vrednosti života.”

Armando Torres - Susreti sa Nagualom

“Kada nemamo nikakvog sažaljenja prema sebi, mi
možemo da se elegantno suočimo sa udarom naše vlastite
smrti. Smrt je sila koja ratniku daje trezvenost i umerenost.
Samo gledajući kroz oči smrti mi možemo da primetimo
koliko smo nevažni. Tada smrt postaje naš prijatelj i počinje
da nam govori svoje tajne.”
“Dodir sa nepromenljivom prirodom smrti ostavlja
neizbrisiv trag na ličnost učenika. On shvata, jednom za uvek,
da je celokupna energija univerzuma povezana. Ne postoji
svet objekata, povezanih međusobno preko zakona fizike.
Ono što postoji je predeo svetlećih zračenja nerazdvojivo
svezanih zajedno, unutar kojih možemo da pravimo
tumačenja onoliko koliko nam snaga naše pažnje dopušta.
Sve naše akcije su značajne zato što izazivaju lavinu u
beskonačnosti. Zbog tog razloga, niko nije vredniji od
drugoga, niko nije važniji od bilo koga.”
“To viđenje uništava našu sklonost da budemo popustljivi
prema sebi. Pošto se osvedočio u tu sveopštu povezanost,
ratnik postaje žrtva suprostavljenih osećanja. Sa jedne strane,
u vezi svega toga postoji neopisiva radost i najviša i bezlična
naklonost. Sa druge strane, postoji osećaj neizbežnosti i
duboka tuga koja nema nikakve veze sa samosažaljenjem;
tuga koja dolazi iz srca beskraja, udar usamljenosti koji ga
više nikad neće napustiti.”
“To pročišćujuće osećanje daje ratniku umerenost,
oštroumnost i tišinu koja mu je potrebna kako bi se usudio da
stigne tamo gde svi ljudi smatraju da je nemoguće doći. Pod
takvim okolnostima, samovažnost ne može da opravda samu
sebe.”

Armando Torres - Susreti sa Nagualom